Kao mala, oduvek sam imala osećaj da živim u džungli. Moja baka je gajila toliku količinu cveća, da je svaki slobodan kutak u kući bio ispunjen raznim biljkama. U dvorištu su se nizale leje i leje šarenog cveća, belih, žutih i crvenih lala, ruža puzavica, mog omiljenog nevena, šafrana, prkosa i još gomile drugih biljaka kojima više ni ne znam imena.
Ona mi je usadila ljubav prema biljkama i uz nju sam naučila šta kojoj biljci kad treba, kako se ophoditi prema njima (i one imaju osećanja!) i da je divno imati mali džunglu u kući. :)
Međutim, baka je umrla, ja sam bila isuviše mlada da bih se izborila sa majkom kojoj je cveće bila smetnja i obaveza i jedna po jedna biljka je odlazila iz naše kuće... Nakon toga smo se preselili u manju kuću, i biljke su sasvim iščezle iz mog života. Uzalud sam pokušavala da majku privolim da makar neko cveće čuvamo. Dovlačila sam sa pijace i ljubičice i fikuse i razna čudesa. Ali uzalud. Došla su neka šugava vremena i nisam imala vremena za biljke. Negde usput sam izgubila kontakt sa njima... nakon selidbe u sopstvenu kuću, pokušala sam da oživim prostor kojom biljkom. Ali neuspešno... Izgleda da su se moji drugari naljutili na mene, što sam ih nekoliko godina zapostavljala i nisu hteli da se druže sa mnom.
Ali, ja nisam poznata kao neko ko lako odustaje. Naprotiv, jedino ako se dovoljno trudim, moji drugari će se setiti koliko sam ih volela, kako sam ih pažljivo zalivala i plevila im travčice, i ponovo će cvetati za mene. :)
Danas su u moju kuću došle tri ljubičice i jedan veličanstven bendžamin. Tri sata sam tražila pravo mesto za moje drugarice, i konačno ih smestila na nadam se odgovarajuću poziciju u sobi. A drugar čeka veću saksiju da bude presađen, do tad je na stočiću, navikava se na novi dom.
Videćemo kako će se sve ovo završiti... :) Nadam se uspešno. Ljubičice su mi nekada uspevale samo tako... nadam se da me neće izneveriti. Ako mi ove uspeju, sledeće su na redu one afričke. I tako redom... A pikirala sam i jedan crveni fikus, samo još da smislim gde ću ga staviti i trčim na pijacu da ga uzmem.
Avantura počela, svi saveti dobrodošli... :) A za koji dan, ako se moji drugari slože sa time, dobićete i njihove slike. Nisam htela odmah da ih fotkam da ih ne uplašim... :)
Stala je mirno pred ogledalo i po poslednji put pogledala tu osobu. Nije je više poznavala. Kao da je svaki atom njenog bića govorio – pusti me odavde.
Pokušala je da se priseti sebe. Lepih stvari. Nije uspevalo. Sećala se samo veselih lica drugih ljudi dok su gledali tu ljušturu kako nasmejano priča. Svog dečka koji grli to tuđe telo, osećajući kao da je on vara. To nije ona. To nije ona. To nije ona.
Više nije znala kako da se oslobodi. Boleo je svaki pokret u tom zatvoru od tela. Svaka reč izgovorena delovala joj je tako strana. Najviše od svega je povređivalo što niko nije video nju, već tu marionetu čiji odraz ona sada gleda. Ošamarila je. Prijalo je.
Želela je da preuzme kontrolu. Da bude svoja. Da ona bude glavna.
Najviše od svega, želela je da prestane da boli.
Uzela je očevu pušku u ruke. Sada će biti slobodna. Konačno.
Otišla je sa ovog sveta bez zbogom i izvini. Bez zašto i zato. Bez ikoga uz sebe. A sve što joj je trebalo je pomoć.
Pružam ti ruku. Da ti pomognem. Da te upoznam. Pomozi ti meni da pomognem ja tebi. Ne okreći leđa. Ne beži. Ne razumem, ali želim da probam. Ne bojim se. Dozvoli mi. Ne odustaj. Uz tebe sam.
Depresija je bolest. Podmukla i uporna. Dolazi u raznim oblicima i raznim intenzitetima. Ne pušta te dok te ne uništi. Skriva se dok te ne pojede. Neću da joj dozvolim da pobedi. Ja sam je pobedila. Mada i dalje smatram da je to jedan rat, sa neprekidnim borbama. I ja pobeđujem i dalje. Nažalost, K. je najtežu borbu izgubila. Nju su pobedili depresija i njena drugarica smrt.
- Ne lupaj, molim te! To je samo prolazno, hajde nemoj da si tako morbidan. Kada bi svako ko leži u bolnici tako mislio mrtvačnice bi bile prepune. Moraš pozitivno da razmišljaš. Uostalom, znaš šta je doktor rekao - nije to ništa strašno.
- Ne. Ne razumeš. Ja osećam i znam da ću uskoro umreti.
- Ne vredi raspravljati se sa tobom. Ništa ne valjaš. Rećiću sestri da te ponovo uspava.
- Nemoj. Ćutaću. Ti idi ako hoćeš. Dobro mi je kad sam sam.
- Kako hoćeš. Doćiću sutra. Doneću ti nešto za čitanje.
- Nemoj. Mislim, dođi. Ali ne donosi ništa. Samo dođi.
- Ok. Tvoja volja. Hajde, spavaj sad. Čuvaj snagu. Ćaos.
- Zbogom...
- Ma hoćeš li prestati sa...!? Nema veze. Nemoguć si.
* * *
Ostasmo opet sami, Ti i ja, Gospode. Prestao sam da se ljutim na Tebe. Pa dobro, umreću mlad. Šta ja tu mogu. Ali i to će proći... Ako može voleo bih da Nina ne pati previše. Pošalji joj nekog kad mene već uzimaš. Mada, ne znam imam li prava išta da Te molim. Svašta sam Ti rekao proteklih dana i na sve to do pre par meseci sam još i negirao Tvoje postojanje. Mada mislim da sam Te u srcu osećao. Sada Ti se zahvaljujem što si mi bar ostavio vremena da se oprostim.
Na neki način sam srećan što ću napustiti ovo beživotno telo. Umoran sam. Otrovi umesto krvi teku mojim venama. Ne osećam više ni bol. Otupeo sam. Biće lepa ova moja smrt.
* * *
Sa osmehom na licu se uspavao. Nije osetio ništa. Srce je polako prestajalo da pumpa krv. Bio je tako miran. Nina je ujutru legla kraj njega slušajući njegove tihe udisaje i sve sporije izdisaje i bolno plakala. Negde oko podneva je sasvim prestao da diše. Monitor je pokazao ravnu liniju. Umro je sa nepunih 27 godina. Imao je čitav svet pod nogama. Oslobodio se lanaca i otišao na bolje mesto, svakako.
Mogao je dosta toga. Nije mu se dalo.
Neka mu je laka zemlja.
* * *
Ova priča je delom inspirisana istinitim događajima.
Imala sam čast i privilegiju da Igora upoznam. Nažalost prijateljstvo je prekratko trajalo.
Bio je izuzetna osoba. Imao je velike snove. Posegao je da ih dohvati. Mračna ruka ga je povukla, preduboko.
Posthumno je objavljena njegova knjiga ''Ožiljci od zlata'' koja je napisana u znak sećanja na prijatelje sa kojima je ležao u bolnici. Sav prihod od prodaje ove knjige izdavačka kuća Alnari uplaćuje u humanitrane svrhe - udruženju roditelja dece obolele od malignih bolesti ''Zvončica''. Svima toplo preporučujem da ovaj roman kupe. Osim humanog čina, nadam se da će vas priča iz romana dotaći. Naterati vas da promenite neke stvari. Mene je možda malo previše dotakla.
* * *
Iz romana ''Ožiljci od zlata'', Igor Erić:
''Srce vodi tamo kuda srce želi.''
''Ljudi se razlilkuju samo po jednoj stvari... po perspektivi, Viktore! Jedno te isto vide na sasvim drugačiji način!''
''Ne budi glista! Evoluiraj!''
''Niko ne razume moj bol osim mene, niko ga nikada neće doživljavati umesto mene.''
Ovako, da se odmah na početku razumemo, ja zaista slušam razne vrste muzike, od klasičnih melodija i milozvuka duhovne muzike, preko rock-a i punk-a, pa do tamburice i naše izvorne muzike. Pevala sam u crkvenom horu dugi niz godina, u kafanu volim da svratim uvek, a i dobre rock svirke me ostave bez daha... I kao neko ko je muzički obrazovan, ko se muzikom bavio/bavi, zaista ne mogu da razumem ni ljude ni muziku koju izvodi 'baja' sa linka iznad, ili 'cica' sa linka ispod.
Da zanemarimo plagirane turske melodije, koje donekle i mogu da budu prihvatljive. Šta je ljudi s tekstom. Ili bolje da pitam: Šta je s mozgom??? Mozga bez.
Smatram da pesma može da ima nedostataka koji mogu da se nadoknade dobrim aranžmanom, ili dobrim tekstom, pevljivom muzikom... Ali MNOGE pesme nemaju ništa kvalitetno. I opet su hitovi. Ređaju se hit do hita. Pevač do pevača. Da ne kažem, moj do mojega.
Obradujem se kao malo dete kada vidim nekoga mlađe generacije da ume da prepozna kvalitetnu muziku... To je takav raritet danas da se prosto bojim za budućnost muzike.
Pre neki dan, sanjarenja je postavila jednu od najlepših klasičnih melodija, Betovenovu Mesečevu sonatu, lutajući potom youtube-om slušajući neke od mojih omiljenih klasičnih melodija naiđoh na posve začuđujuć komentar - da je takva muzika gej, stara, prevaziđena, i da će ih Justin Bieber sve oduvati. Detence koje se tek ispililo. Za malo ne padoh sa stolice. Ej, muzika stara vekovima, vanvremenska i vanserijska. Kompozitori koji su stvarali magiju. I to sve će oduvati metiljavo detence koje se čepi. Pederčić sa bogatim roditeljima. Avaj, svete, avaj planeto.
Jedan od mojih profesora, dr Jovica Trkulja, u svojim radovima i izjavama koristi dva jako interesantna termina - antiintelektualizam i ostrakizam intelektualaca. Citiram jedan od njegovih intervjua:Dakle, antiintelektualizam i ostrakizam intelektualaca je nasa sudbina. Njihove pojavne manifestacije su veoma razlicite: od enormnog devalviranja intelektualnog rada i usluga, do povremenih antiintelektualnih udara centara politicke moci po autonomnoj inteligenciji i hramovima kulture.
Dakle, ne možemo pobeći od toga. Svet više ne zna da ceni rad i kvalitet. Šund i kič na svakom koraku, u velikim količinama.
Ostaje samo da se tešim na malim oazama kvalitetne muzike. Da nastavljam da se radujem kao malo dete kada upoznam nekog ko ume da prepozna kvalitet, da ceni umetnost i poštuje prošlost.
Ne volim iste ljude. Možda zato što sam ja toliko različita. Ili bar želim da verujem da jesam. A možda i zato što su isti ljudi dosadni. Na svim slikama isti. U svim prilikama isto govore. Isto se smeju. Istu jedu. Isto hodaju. Na isti način vole. I isto mrze. Isti. Obični. Dosadni.
Znate one ljude, uzmete im album sa slikama i jedino što se menja na fotografijama je pozadina. A lica ista. Isti izveštačen osmeh, pa da nema te različite pozadine pomislili bi da je jedna te ista slika iskopirana hiljadu puta.
Ili, pitate ih da li nešto vole ili ne vole, a oni vam uvek diplomatski odgovore - Može bit' a i ne mora da znači. Bez stava. Valjda iz straha da neće biti isti.
U poslednje vreme ih viđam svuda. Na ulici, televiziji, po novinama. Emisije, pesme, filmovi. Isti ljudi gde i koliko hoćeš.
A u suštini, nije toliko teško biti drugačiji. Biti svoj. Bog nas je već stvorio različitima. A mi to uporno pokušavamo da promenimo.
Oblačimo se uniformno. Govorimo monotno. Izgledamo depresivno. Ali, bitno je da smo isti.
Ja odbijam da budem deo istih. Ne smejem nikad isto. Ne tugujem nikad slično. Ne volim uvek baš jednako.
Možda sam i previše neozbiljna za svoje godine, ali to sam ja. Različita.
Malopre mi je kuma u šali rekla - ja i da ti kupim neku ozbiljniju krpicu ili stvar ti ćeš to uneozbiljiti sobom. Ne, ja ću to samo učiniti drugačijim.
Ja sam drugačija i različita. Ne znam tačnu definiciju sebe, upoznajem se, otkrivam se. Ali jedno sigurno znam. JA NISAM ISTA.
Kako da ti kažem zbogom, kada sam kraj tebe upoznala sebe. Kako da se okrenem i odem, kada ne znam gde sam ako nisam u tvom naručju. Zar nije smešno to što ne znam ko sam ako me ne zoveš svojom. Što ne znam kuda ću ako mi ne kažeš dođi.
Ne bojim se da te pustim, bojim se da budem bez tebe. Ne znam kako da dišem. Ne znam šta da radim. Ne znam bez tebe da koračam.
Blesavi dečače, moraš otići. Zar ne shvataš? Ako odeš isuviše kasno, umreću. Jer neću moći da živim bez tebe.
Idi sad, dok još umem da se borim. Dok mogu da ponosno dignem glavu i ako su mi kolena na podu.
Odlazi, ako ti išta značim. Jer ako ostaneš, upiću te u sebe. Bićeš u meni. Disaćeš sa mnom. Plakaćeš sa mnom. Voleti sa mnom. A ne znam da li ćeš izdržati. I ne znam da li ću izdržati.
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Morala sam prvo njegov sud da čujem, pre nego što iko išta kaže... I izgleda da on mene trenutno razume bolje nego ja samu sebe. I što je najvažnije od svega - iskren je... Kako onda da ga oteram od sebe... Sad kad je moje čudo videlo ono što je trebalo i prokomentarisalo, možete i vi ostali da komentarišete :D
23:50 -
- Nedostaješ mi...
- Pa... ti dođi.
- Sad???
- Uh, da, kasno je. Nemaš čime.
- Za mene nije, dolazim.
- Jesi li normalan?
- Ne postavljaj glupa pitanja. Za 20 minuta sam kod tebe.
- Kako? Čime? Hej bre...
- Vidimo se.
00:15 -
- Kasniš :D
- Ćuti bre budalo...
02:45 -
- Znaš da te obožavam...
- Znam.
- Hm... i to je to?
- Da.
- Mrzim te stoko.
- Ne laži...
- Ajde samo ćuti, molim te...
03:00 -
*Čime li sam zaslužila da me on toliko voli. Nisam mu ništa dala. Mi se čak ni ne poznajemo. I evo, sad ćutimo. Čak mi i to prija sa njim. Ne razumem ovo moje prokleto srce. Toliko dugo je odbijalo svakoga a onda se kao malo dete predalo detetu. Ne smem to da mu uradim. Isuviše je mlad. Šta je on video, prošao...*
- Ej, šta je bilo...?
- Ništa, što?
- Pa ćutiš...?
- Pa ćutimo već pola sata, zajedno...
- Ne... sad drugačije ćutiš... znaš me znam te, ajde, reci šta je.
*I kako da ostanem ravnodušna. Kako kad me kupuje svakom rečju, svakim delom, svakim dodirom...*
- Ništa, ozbiljno.
- Ne lupaj. Ne brini se, nisam ja toliko mali, mogu ja svašta da podnesem.
