Nema izlaza
Autor cicilly | 16 Nov, 2011
Ponekad se plašim da pišem. Otvorim tako novi list, stavim olovku, namestim se udobno i čekam da počnem. I gledam u beli papir, plavo mastilo. Gledam u prazninu svoje duše. Najteže mi je početi. Otvoriti um. A ponekad kad krenem, ne umem da stanem. Reči teku, prepliću se, svađaju se koja će prva biti napisana. I kad konačno završim, ja zgužvam papir i bacim ga. Da ne postoji. I tako iz dana u dan. Sve što napišem, uništim.
A inspiracija je lukava, uvek me uhvati u najčudnijim trenutcima. Pred spavanje kad pogasim sva svetla. U rano jutro dok kuvam kafu i miris me opije. Noću dok se vozim polu praznim autobusom gledajući skitnice kako se teturaju ulicama. Ili u kafiću dok sasvim nenadano počne neka pesma. A ja, da budem još lukavija od nje, ugušim je u sebi. Udavim je u svom osmehu, rečima koje izlaze iz mojih usta, pričajući nekome, nešto, sasvim nebitno.
Onda dođe nemir. Uznemirenost i uzrujanost. Usplahirenost i strepnja. I ne pušta. Nelagodnost koja ne prolazi. Nešto nije u redu. Nešto ne valja. Nešto mi fali. Otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Čak i uzmem olovku u ruke. Onda me prene zvonjava telefona. Na sreću.
Mislim da se u suštini bojim onoga što bi moglo da istekne iz mene. A možda se samo bojim da ne bih imala šta da kažem. Iskažem. Toliko stvari oko mene se dešava. Vreme i život prolaze. Odlaze i beže. A nemir me ne pušta.
A smejem se. Idem u bioskop i pozorište. Čitam knjige. Kuvam ručak. Odlazim na fakultet. Polažem ispite. Uživam u sunčanom danu. S nestrpljenjem očekujem sneg. Nehajno flertujem sa simpatičnim momcima. Izlazim uveče sa društvom. Veselim se. Slušam njihove tajne i probleme. Naizgled, normalna sam. Naizgled, srećna sam.
I tako, u retkim trenutcima dokolice sednem, otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Uzalud. Ništa.I sve češće je to ništa. Kad se i nateram da napišem nešto nije to to.
Pokušavam sebe da ubedim da samo treba da živim, idem napred, da ne obraćam pažnju na svoja povremena ludila. A ne znam kako, kad uvek kada ostanem sama me obgrle i ispune. Na svakom koraku me podsećaju da su tu i da me neće napustiti. Brinu o meni kao o svojoj prijateljici. Uz mene su kad niko nije tu. Uz mene su kad ne znam kuda ću, kad ne znam šta ni kako dalje. Uz mene su uvek. I neće da me napuste.
A inspiracija je lukava, uvek me uhvati u najčudnijim trenutcima. Pred spavanje kad pogasim sva svetla. U rano jutro dok kuvam kafu i miris me opije. Noću dok se vozim polu praznim autobusom gledajući skitnice kako se teturaju ulicama. Ili u kafiću dok sasvim nenadano počne neka pesma. A ja, da budem još lukavija od nje, ugušim je u sebi. Udavim je u svom osmehu, rečima koje izlaze iz mojih usta, pričajući nekome, nešto, sasvim nebitno.
Onda dođe nemir. Uznemirenost i uzrujanost. Usplahirenost i strepnja. I ne pušta. Nelagodnost koja ne prolazi. Nešto nije u redu. Nešto ne valja. Nešto mi fali. Otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Čak i uzmem olovku u ruke. Onda me prene zvonjava telefona. Na sreću.
Mislim da se u suštini bojim onoga što bi moglo da istekne iz mene. A možda se samo bojim da ne bih imala šta da kažem. Iskažem. Toliko stvari oko mene se dešava. Vreme i život prolaze. Odlaze i beže. A nemir me ne pušta.
A smejem se. Idem u bioskop i pozorište. Čitam knjige. Kuvam ručak. Odlazim na fakultet. Polažem ispite. Uživam u sunčanom danu. S nestrpljenjem očekujem sneg. Nehajno flertujem sa simpatičnim momcima. Izlazim uveče sa društvom. Veselim se. Slušam njihove tajne i probleme. Naizgled, normalna sam. Naizgled, srećna sam.
I tako, u retkim trenutcima dokolice sednem, otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Uzalud. Ništa.I sve češće je to ništa. Kad se i nateram da napišem nešto nije to to.
Pokušavam sebe da ubedim da samo treba da živim, idem napred, da ne obraćam pažnju na svoja povremena ludila. A ne znam kako, kad uvek kada ostanem sama me obgrle i ispune. Na svakom koraku me podsećaju da su tu i da me neće napustiti. Brinu o meni kao o svojoj prijateljici. Uz mene su kad niko nije tu. Uz mene su kad ne znam kuda ću, kad ne znam šta ni kako dalje. Uz mene su uvek. I neće da me napuste.
Inspiracija će uvek biti uz tebe, samo ako joj dopustiš.
Autor sanjarenja56 am 16 Nov 2011, 16:02