Some kind of Neverland

Nikad te niko neće ovako tesno grliti

uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa

kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće

ovako u krvotok uliti

poslednju nežnost celu,

i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes 

ovako divno truliti

u običnom hotelu,

a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta

koju sam upio hlebom

mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana

koje smo oljuštili očnjacima

i prosuli po mojim bedrima 

i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,

najubitačnije nebo

kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka

koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena

koju sam sreo među devojkama. 

Kad ti izgovaram ime,

usta su mi puna krzna,

i tamjana,

i cveća,

i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.

U temenu se protežu

grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,

sav sam popljuvan,

i čist,

i mek,

i grešan,

i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom

razrokih zvezda

zoblje sa dlana,

zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi

štucaju u džigerici,

i seme iz mesa

svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,

i naričem,

i milujem,

i drobim.

Kad ti izgovaram ime,

sav sam ošamućen od sunca,

i bezbroj zamorenih reči

u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce

od riđeg cica

noktima zakovao

za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio

toliko mnogo ptica

koliko nikad odjednom

nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe

između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja

i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,

od mrtvačkih sanduka

do dečjih kolica,

imaju tvoje prve bore oko usana

i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim

u ime svih onih koji su te želeli

po vozovima,

po šetalištima,

po bioskopima,

a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine

za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati

i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio

u oči zelene od stakla,

u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.

I sve ono što nisi.

Britvom ću morati

da te ljuštim sa sebe,

da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam

kao ljušturu školjke

uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.

Do stida.

I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,

i isprljanu,

i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,

kao beduin dve preklane kamile

u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem

u bele peskovite bregove

tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe

noktima da se krstim

i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj

u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,

užasno da te volim,

sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša

ovom krvlju nadojio.

Beži!

Ja sam već hiljadu potopa

ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.

Silazim ti u utrobu kao noćna smena

u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,

ja sam i smešan i velik,

kao bog

koji se u jesen neizlečivo opio,

pa skita po vojničkim igrankama,

namiguje na ptice

i deli okolo svoja poslednja rebra.

Miroslav Antić