...I am what I am, I am my own special creation ...
Some kind of Neverland

Srebrna prašina

Autor cicilly | 23 Nov, 2011, 00:01

   Ako ostavim svoj um na miru i sasvim poslušam svoje srce – izgubiću um. Ako zanemarim svoje srce i sasvim poslušam svoj um – slomiću srce. Ne valja. Nestajem polako ako ostanem između. Nikako ne valja.
    Dovoljno sam daleko da ti budem prijatelj. Dovoljno sam blizu da se zaljubim u tebe. Usuditi se ili reći zbogom? U svakom slučaju ja gubim tebe.
    Imaš li nekada osećaj da je čitav Univerzum na tvojoj strani, ali te preteći posmatra da ne napraviš pogrešan korak? Povremeno te opomene da paziš šta radiš, a istovremeno te izaziva da guraš dalje. Prihvatiš li izazov, bude opasno. Možeš pobediti, svakako, ali je poraz previše bolan, te ga svakako treba izbegavati. Rastrzana između gordosti uma i slabosti srca ja polako gubim. Kao u živom pesku, što se više mrdam, sve dublje propadam. Kada mi pružiš ruku, da li ćeš me povući na gore ili gurnuti još dublje?

 


 

Druže moj

Autor cicilly | 17 Nov, 2011, 16:40

  


  Počela sam da pakujem njegove stvari. Tužno sam slagala u kutije uspomene. Godine zajedničkog života trebalo je srediti, spakovati, obeležiti i poslati. Ali, zar prijateljima ne želimo najbolje? Bilo mi je drago što je konačno našao sve ono što je tražio. Iako će mi nedostajati, radovala sam se njegovoj sreći, on je zaslužio svakako. Razmišljajući o tome koliko toga smo zajedno prošli iz ruku mi je ispala pozamašna gomila knjiga. Tako mi i treba kad sam nespretna. Pogledah hrpu papira na podu među kojima su bile skrivene fotografije. Prepoznah zanosnu lepoticu – njegova majka. Pored nje muškarac. Setih se… ‘To je valjda moj otac.’ I danas me te reči pogađaju pravo u srce.


    …Boli me draga što ne znam ko je on. Ličim li na njega? Smeje li se on ovako? Ima li ovakve oči? Da li neko njega zove ocem? I kako je to uopšte kad nekog zoveš tata?
    Rekla mi je majka da nije hteo da me vidi. Nikada. I kaže, nije njegova krivica, bio je mlad i uplašen. A znaš šta draga, bio je tad ali nije sad. Koje je sad opravdanje?
    Baka mi je pričala o tome kako je najsrećnija bila kada je nakon 30 godina videla svoju sestru koja je bila odvedena u logore. Ali su se tražile i napokon našle. Misliš li da on mene traži? Dušo, da želi, on bi me našao. Pa u današnje vreme to bar nije teško. Uostalom, vrlo dobro zna adresu koju je pre 20 godina napustio.
    Da li ga mrzim – ne znam. Mislim da ne mogu da mrzim osobu koju zapravo ne poznajem. Ustvari, ja ne gajim nikakva osećanja prema njemu. Probao sam da ga razumem, da mu oprostim i da ga zavolim. Ali ne ide. Ja prosto ne znam ko je on. A ne mogu da volim ili mrzim tamo nekog ko uopšte ne postoji za mene. Niti ja za njega.
    I nije moja majka kriva. Ako je rat nju naterao da ode, zašto on nije pošao sa njom? Zašto je nije zaštitio? Njegov narod je proterao njen. Njen narod je klao njegov. Ali kakve je to veze imalo sa njima? Mogli su da odu daleko, da pobegnu od svih… Bilo je lakše okrenuti leđa.
    I znaš li kako je uplašenom dečaku koji ulazi u veliku sudnicu u nadi da će po prvi put videti svog oca, da bi nekoliko minuta kasnije saznao da je gospodin bio sprečen da se pojavi na ročištu i da će njegov zastupnik voditi reč. Svakog meseca sedeti pred vratima u vreme kad poštar dolazi u nadi da će bar jednom ček od alimentacije doneti neko drugi.
    Onda, jednog dana jednostavno shvatiš da ga nikada nećeš videti. I prestaneš da se nadaš. Pomiriš se sa činjenicom da nemaš oca. Bolje nikakav nego onaj ko te ne želi. Digneš visoko glavu, kažeš sebi da si veliki i kreneš dalje. Stigne te ponekad i zaboli, a ti kao svaki odrastao čovek stisneš zube. Budeš muško. I tako iz dana u dan…
    A znaš šta srce… u jedno sam siguran – neću dozvoliti da moja deca ikada osete takvu bol. Biću najbolji tata na svetu i ma šta da se desi biću uz njih. Njega ću možda preboleti. A sudbina je čudo, pa se možda i sretnemo nekad. Ne… ipak ne. To će biti čovek na koga ću možda ličiti, čije ću gene možda imati, ali to nikako neće biti moj tata. Moj otac je umro odavno, a ja ne verujem u duhove.

 

 


 

 


 

Vrati se

Autor cicilly | 9 Nov, 2011, 09:55
Izbegavam... da mislim na tebe u noćima kao što je ova. Riskantno je. Na momente me obuzmu mračne misli. Odvedu mu negde daleko i muče me. Polako, sa zadovoljstvom. Dopustim li sebi da me upiju u sebe bojim se, nestaću.
Izbegavam... da pomirišem tvoj parfem. Uporno stoji na noćnom stočiću baš onako kao što si ga ostavio - kao da ćeš se vratiti. Ako ga omirišem nemir mi ne pušta dušu. Kida je na komade. Lagano, što sitnije.
Ne usuđujem se da dotaknem tvoje stvari. Ne želim da ih sklonim.
Kao da čitav svet govori vratićeš se.

Ne dozvoljavam nikome da priča o tebi. Oni govore kao da te nema. A tu si. I dalje te osećam. Nisi ti nigde otišao.

A kada odem na tvoj grob, pomute mi se oči. Osetim so na usnama. I ne verujem da plačem. Obećao si da me nikada nećeš rasplakati. Zašto si pogazio to?

Nikako da te napusti srce moje

Autor cicilly | 4 Sep, 2011, 14:30

 

Kako da ti kažem zbogom, kada sam kraj tebe upoznala sebe. Kako da se okrenem i odem, kada ne znam gde sam ako nisam u tvom naručju.
Zar nije smešno to što ne znam ko sam ako me ne zoveš svojom. Što ne znam kuda ću ako mi ne kažeš dođi.

Ne bojim se da te pustim, bojim se da budem bez tebe. Ne znam kako da dišem. Ne znam šta da radim. Ne znam bez tebe da koračam.

Blesavi dečače, moraš otići. Zar ne shvataš?
Ako odeš isuviše kasno, umreću. Jer neću moći da živim bez tebe.

Idi sad, dok još umem da se borim. Dok mogu da ponosno dignem glavu i ako su mi kolena na podu.

Odlazi, ako ti išta značim.
Jer ako ostaneš, upiću te u sebe. Bićeš u meni. Disaćeš sa mnom. Plakaćeš sa mnom. Voleti sa mnom. A ne znam da li ćeš izdržati. I ne znam da li ću izdržati.