Druže moj
Autor cicilly | 17 Nov, 2011
Počela sam da pakujem njegove stvari. Tužno sam slagala u kutije uspomene. Godine zajedničkog života trebalo je srediti, spakovati, obeležiti i poslati. Ali, zar prijateljima ne želimo najbolje? Bilo mi je drago što je konačno našao sve ono što je tražio. Iako će mi nedostajati, radovala sam se njegovoj sreći, on je zaslužio svakako. Razmišljajući o tome koliko toga smo zajedno prošli iz ruku mi je ispala pozamašna gomila knjiga. Tako mi i treba kad sam nespretna. Pogledah hrpu papira na podu među kojima su bile skrivene fotografije. Prepoznah zanosnu lepoticu – njegova majka. Pored nje muškarac. Setih se… ‘To je valjda moj otac.’ I danas me te reči pogađaju pravo u srce.
…Boli me draga što ne znam ko je on. Ličim li na njega? Smeje li se on ovako? Ima li ovakve oči? Da li neko njega zove ocem? I kako je to uopšte kad nekog zoveš tata?
Rekla mi je majka da nije hteo da me vidi. Nikada. I kaže, nije njegova krivica, bio je mlad i uplašen. A znaš šta draga, bio je tad ali nije sad. Koje je sad opravdanje?
Baka mi je pričala o tome kako je najsrećnija bila kada je nakon 30 godina videla svoju sestru koja je bila odvedena u logore. Ali su se tražile i napokon našle. Misliš li da on mene traži? Dušo, da želi, on bi me našao. Pa u današnje vreme to bar nije teško. Uostalom, vrlo dobro zna adresu koju je pre 20 godina napustio.
Da li ga mrzim – ne znam. Mislim da ne mogu da mrzim osobu koju zapravo ne poznajem. Ustvari, ja ne gajim nikakva osećanja prema njemu. Probao sam da ga razumem, da mu oprostim i da ga zavolim. Ali ne ide. Ja prosto ne znam ko je on. A ne mogu da volim ili mrzim tamo nekog ko uopšte ne postoji za mene. Niti ja za njega.
I nije moja majka kriva. Ako je rat nju naterao da ode, zašto on nije pošao sa njom? Zašto je nije zaštitio? Njegov narod je proterao njen. Njen narod je klao njegov. Ali kakve je to veze imalo sa njima? Mogli su da odu daleko, da pobegnu od svih… Bilo je lakše okrenuti leđa.
I znaš li kako je uplašenom dečaku koji ulazi u veliku sudnicu u nadi da će po prvi put videti svog oca, da bi nekoliko minuta kasnije saznao da je gospodin bio sprečen da se pojavi na ročištu i da će njegov zastupnik voditi reč. Svakog meseca sedeti pred vratima u vreme kad poštar dolazi u nadi da će bar jednom ček od alimentacije doneti neko drugi.
Onda, jednog dana jednostavno shvatiš da ga nikada nećeš videti. I prestaneš da se nadaš. Pomiriš se sa činjenicom da nemaš oca. Bolje nikakav nego onaj ko te ne želi. Digneš visoko glavu, kažeš sebi da si veliki i kreneš dalje. Stigne te ponekad i zaboli, a ti kao svaki odrastao čovek stisneš zube. Budeš muško. I tako iz dana u dan…
A znaš šta srce… u jedno sam siguran – neću dozvoliti da moja deca ikada osete takvu bol. Biću najbolji tata na svetu i ma šta da se desi biću uz njih. Njega ću možda preboleti. A sudbina je čudo, pa se možda i sretnemo nekad. Ne… ipak ne. To će biti čovek na koga ću možda ličiti, čije ću gene možda imati, ali to nikako neće biti moj tata. Moj otac je umro odavno, a ja ne verujem u duhove.
Malena, šta se desilo sa fontom? Teško je za čitanje. :-))
Autor razmisljanka am 17 Nov 2011, 17:13