Kako da ti kažem zbogom, kada sam kraj tebe upoznala sebe. Kako da se okrenem i odem, kada ne znam gde sam ako nisam u tvom naručju. Zar nije smešno to što ne znam ko sam ako me ne zoveš svojom. Što ne znam kuda ću ako mi ne kažeš dođi.
Ne bojim se da te pustim, bojim se da budem bez tebe. Ne znam kako da dišem. Ne znam šta da radim. Ne znam bez tebe da koračam.
Blesavi dečače, moraš otići. Zar ne shvataš? Ako odeš isuviše kasno, umreću. Jer neću moći da živim bez tebe.
Idi sad, dok još umem da se borim. Dok mogu da ponosno dignem glavu i ako su mi kolena na podu.
Odlazi, ako ti išta značim. Jer ako ostaneš, upiću te u sebe. Bićeš u meni. Disaćeš sa mnom. Plakaćeš sa mnom. Voleti sa mnom. A ne znam da li ćeš izdržati. I ne znam da li ću izdržati.
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Morala sam prvo njegov sud da čujem, pre nego što iko išta kaže... I izgleda da on mene trenutno razume bolje nego ja samu sebe. I što je najvažnije od svega - iskren je... Kako onda da ga oteram od sebe... Sad kad je moje čudo videlo ono što je trebalo i prokomentarisalo, možete i vi ostali da komentarišete :D
23:50 -
- Nedostaješ mi...
- Pa... ti dođi.
- Sad???
- Uh, da, kasno je. Nemaš čime.
- Za mene nije, dolazim.
- Jesi li normalan?
- Ne postavljaj glupa pitanja. Za 20 minuta sam kod tebe.
- Kako? Čime? Hej bre...
- Vidimo se.
00:15 -
- Kasniš :D
- Ćuti bre budalo...
02:45 -
- Znaš da te obožavam...
- Znam.
- Hm... i to je to?
- Da.
- Mrzim te stoko.
- Ne laži...
- Ajde samo ćuti, molim te...
03:00 -
*Čime li sam zaslužila da me on toliko voli. Nisam mu ništa dala. Mi se čak ni ne poznajemo. I evo, sad ćutimo. Čak mi i to prija sa njim. Ne razumem ovo moje prokleto srce. Toliko dugo je odbijalo svakoga a onda se kao malo dete predalo detetu. Ne smem to da mu uradim. Isuviše je mlad. Šta je on video, prošao...*
- Ej, šta je bilo...?
- Ništa, što?
- Pa ćutiš...?
- Pa ćutimo već pola sata, zajedno...
- Ne... sad drugačije ćutiš... znaš me znam te, ajde, reci šta je.
*I kako da ostanem ravnodušna. Kako kad me kupuje svakom rečju, svakim delom, svakim dodirom...*
- Ništa, ozbiljno.
- Ne lupaj. Ne brini se, nisam ja toliko mali, mogu ja svašta da podnesem.
I tako... zažmuriš, i zakuneš se da si u mraku viđao zvezdu, i da je baš juče brbljala i bila dosadna...
A sad samo tišina, glasna i gorka. I opet ne valja. Nikad neće.
Pa sledeći put kad budeš hteo da se igraš, to moraš drugačije. Moraš poštovati pravila. Bez toga, igra ne važi. Izgleda k'o da je nije ni bilo... Samo prazna tela, bez misli i osećanja, bez budućnosti, prošlost ne postoji. Sadašnjost, prazna, vaše vreme ne postoji. Postoji samo mučnina od vina i piva, i tup bol u glavi. I pitanje, gde smo?
Gorko saznanje: - Nigde. Nikad nigde nismo ni bili, ni krenuli, mi se čak nismo ni poznavali...
- Hahahha... Ne seri, znamo se oduvek!
- Ne, ne znamo se. Samo smo se lagali.
M. V.
Duboko tamo u srcu, u jednom malenom kutku, u jednoj malenoj kutiji koju je prekrila prašina i obavila paučina - tamo leži istina i čeka - da bude otrkivena.
M.P.
I šta je u stvari istina. Ja ne znam da li će ljudi početi da uzimaju lekove protiv alergije na prašinu i paučinu? Te nekako ne volim.
