Autor cicilly | 25 Nov, 2011, 17:00
Što volim kad me nakon par bezzi vezzi dana udari jedan ovako leeep! :)))
I baš me briga za hladno vreme. Ili krizu u Africi. Izvini svete, danas je moj dan. Da uživam! Da nastavim sa uživanjem koje je počelo još jutros... Ustvari, još sinoć, dok je čika Zvonko pevao... :) I neću da razmišljam šta bi i kako bi... jednostavno sam stavila pauzu na sve i pustila ploču za sreću. Eto tako, još nije vikend ali ja odmaram i uživam. Nema patetike, nema tugovanja, nema suza ma nema ničega. Lupila sam osmeh preko lica, isključila mozak i furaaam svoj fazon!
Još samo da preživim večeras :D i sve će biti divno... :)
Elem, neću pisati o nacionalističkim glupostima, o tome da li bi trebalo ili ne otići na koncert Dina Merlina i slično... svako voli svoje... ja idem da bi moja drugarica bila srećna... i idem zbog nje... a ako mi samo zafali dlaka sa glave, neka se čuvaju oni koji prete. Imam ja ko da me čuva... :)
I još sam saznala divne, divne vestiii :) da ću možda postati tetka :D konačno! To bi bilo PREDIVNO! Samo da se potvrdi (držite fige bre!) ... :) I da će meni dva draga bića postati mame za nekoliko meseci!!! :) I predivno breee!!! Jedva čekaaam! :)
Odooh! ;)
Autor cicilly | 23 Nov, 2011, 00:01
Ako ostavim svoj um na miru i sasvim poslušam svoje srce – izgubiću um. Ako zanemarim svoje srce i sasvim poslušam svoj um – slomiću srce. Ne valja. Nestajem polako ako ostanem između. Nikako ne valja.
Dovoljno sam daleko da ti budem prijatelj. Dovoljno sam blizu da se zaljubim u tebe. Usuditi se ili reći zbogom? U svakom slučaju ja gubim tebe.
Imaš li nekada osećaj da je čitav Univerzum na tvojoj strani, ali te preteći posmatra da ne napraviš pogrešan korak? Povremeno te opomene da paziš šta radiš, a istovremeno te izaziva da guraš dalje. Prihvatiš li izazov, bude opasno. Možeš pobediti, svakako, ali je poraz previše bolan, te ga svakako treba izbegavati. Rastrzana između gordosti uma i slabosti srca ja polako gubim. Kao u živom pesku, što se više mrdam, sve dublje propadam. Kada mi pružiš ruku, da li ćeš me povući na gore ili gurnuti još dublje?
Autor cicilly | 17 Nov, 2011, 16:40
Počela sam da pakujem njegove stvari. Tužno sam slagala u kutije uspomene. Godine zajedničkog života trebalo je srediti, spakovati, obeležiti i poslati. Ali, zar prijateljima ne želimo najbolje? Bilo mi je drago što je konačno našao sve ono što je tražio. Iako će mi nedostajati, radovala sam se njegovoj sreći, on je zaslužio svakako. Razmišljajući o tome koliko toga smo zajedno prošli iz ruku mi je ispala pozamašna gomila knjiga. Tako mi i treba kad sam nespretna. Pogledah hrpu papira na podu među kojima su bile skrivene fotografije. Prepoznah zanosnu lepoticu – njegova majka. Pored nje muškarac. Setih se… ‘To je valjda moj otac.’ I danas me te reči pogađaju pravo u srce.
…Boli me draga što ne znam ko je on. Ličim li na njega? Smeje li se on ovako? Ima li ovakve oči? Da li neko njega zove ocem? I kako je to uopšte kad nekog zoveš tata?
Rekla mi je majka da nije hteo da me vidi. Nikada. I kaže, nije njegova krivica, bio je mlad i uplašen. A znaš šta draga, bio je tad ali nije sad. Koje je sad opravdanje?
Baka mi je pričala o tome kako je najsrećnija bila kada je nakon 30 godina videla svoju sestru koja je bila odvedena u logore. Ali su se tražile i napokon našle. Misliš li da on mene traži? Dušo, da želi, on bi me našao. Pa u današnje vreme to bar nije teško. Uostalom, vrlo dobro zna adresu koju je pre 20 godina napustio.
Da li ga mrzim – ne znam. Mislim da ne mogu da mrzim osobu koju zapravo ne poznajem. Ustvari, ja ne gajim nikakva osećanja prema njemu. Probao sam da ga razumem, da mu oprostim i da ga zavolim. Ali ne ide. Ja prosto ne znam ko je on. A ne mogu da volim ili mrzim tamo nekog ko uopšte ne postoji za mene. Niti ja za njega.
I nije moja majka kriva. Ako je rat nju naterao da ode, zašto on nije pošao sa njom? Zašto je nije zaštitio? Njegov narod je proterao njen. Njen narod je klao njegov. Ali kakve je to veze imalo sa njima? Mogli su da odu daleko, da pobegnu od svih… Bilo je lakše okrenuti leđa.
I znaš li kako je uplašenom dečaku koji ulazi u veliku sudnicu u nadi da će po prvi put videti svog oca, da bi nekoliko minuta kasnije saznao da je gospodin bio sprečen da se pojavi na ročištu i da će njegov zastupnik voditi reč. Svakog meseca sedeti pred vratima u vreme kad poštar dolazi u nadi da će bar jednom ček od alimentacije doneti neko drugi.
Onda, jednog dana jednostavno shvatiš da ga nikada nećeš videti. I prestaneš da se nadaš. Pomiriš se sa činjenicom da nemaš oca. Bolje nikakav nego onaj ko te ne želi. Digneš visoko glavu, kažeš sebi da si veliki i kreneš dalje. Stigne te ponekad i zaboli, a ti kao svaki odrastao čovek stisneš zube. Budeš muško. I tako iz dana u dan…
A znaš šta srce… u jedno sam siguran – neću dozvoliti da moja deca ikada osete takvu bol. Biću najbolji tata na svetu i ma šta da se desi biću uz njih. Njega ću možda preboleti. A sudbina je čudo, pa se možda i sretnemo nekad. Ne… ipak ne. To će biti čovek na koga ću možda ličiti, čije ću gene možda imati, ali to nikako neće biti moj tata. Moj otac je umro odavno, a ja ne verujem u duhove.
Autor cicilly | 16 Nov, 2011, 15:54
Ponekad se plašim da pišem. Otvorim tako novi list, stavim olovku, namestim se udobno i čekam da počnem. I gledam u beli papir, plavo mastilo. Gledam u prazninu svoje duše. Najteže mi je početi. Otvoriti um. A ponekad kad krenem, ne umem da stanem. Reči teku, prepliću se, svađaju se koja će prva biti napisana. I kad konačno završim, ja zgužvam papir i bacim ga. Da ne postoji. I tako iz dana u dan. Sve što napišem, uništim.
A inspiracija je lukava, uvek me uhvati u najčudnijim trenutcima. Pred spavanje kad pogasim sva svetla. U rano jutro dok kuvam kafu i miris me opije. Noću dok se vozim polu praznim autobusom gledajući skitnice kako se teturaju ulicama. Ili u kafiću dok sasvim nenadano počne neka pesma. A ja, da budem još lukavija od nje, ugušim je u sebi. Udavim je u svom osmehu, rečima koje izlaze iz mojih usta, pričajući nekome, nešto, sasvim nebitno.
Onda dođe nemir. Uznemirenost i uzrujanost. Usplahirenost i strepnja. I ne pušta. Nelagodnost koja ne prolazi. Nešto nije u redu. Nešto ne valja. Nešto mi fali. Otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Čak i uzmem olovku u ruke. Onda me prene zvonjava telefona. Na sreću.
Mislim da se u suštini bojim onoga što bi moglo da istekne iz mene. A možda se samo bojim da ne bih imala šta da kažem. Iskažem. Toliko stvari oko mene se dešava. Vreme i život prolaze. Odlaze i beže. A nemir me ne pušta.
A smejem se. Idem u bioskop i pozorište. Čitam knjige. Kuvam ručak. Odlazim na fakultet. Polažem ispite. Uživam u sunčanom danu. S nestrpljenjem očekujem sneg. Nehajno flertujem sa simpatičnim momcima. Izlazim uveče sa društvom. Veselim se. Slušam njihove tajne i probleme. Naizgled, normalna sam. Naizgled, srećna sam.
I tako, u retkim trenutcima dokolice sednem, otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Uzalud. Ništa.I sve češće je to ništa. Kad se i nateram da napišem nešto nije to to.
Pokušavam sebe da ubedim da samo treba da živim, idem napred, da ne obraćam pažnju na svoja povremena ludila. A ne znam kako, kad uvek kada ostanem sama me obgrle i ispune. Na svakom koraku me podsećaju da su tu i da me neće napustiti. Brinu o meni kao o svojoj prijateljici. Uz mene su kad niko nije tu. Uz mene su kad ne znam kuda ću, kad ne znam šta ni kako dalje. Uz mene su uvek. I neće da me napuste.
Autor cicilly | 10 Nov, 2011, 21:45
Kada se zaljubim, neće to biti neka neobična ljubav. Ne. Biće sasvim obična i jednostavna. Zaljubiću se u tebe jednog sasvim običnog dana, dok budem prelazila ulicu gledajući u tvoje sasvim obične oči koje će mi izmamiti sasvim običan osmeh.
Neće biti tu vatrometa i zvezda padalica. Sasvim obična ljubav, koja će se roditi u meni dok te budem držala za ruku dok šetamo sasvim običnim bulevarom, jedne sasvim obične zime. I sneg će biti sasvim običan i beo kao i svake zime. Košava će sasvim obično duvati i nositi šešire i kape.
Ti ćeš me sasvim obično poljubiti, ja ću te još običnije zagrliti i sasvim jednostavno ti šapnuti ono obično - volim te. I sasvim obična toplina će se raširiti oko naših srca i bićemo sasvim obično srećni.
I ne tražim ništa više. Sasvim običnog tebe, sasvim običnu mene i sasvim obične nas. Sasvim običnu večnost, radost i zaljubljenost. Sasvim obično.
Autor cicilly | 9 Nov, 2011, 09:55
Izbegavam... da mislim na tebe u noćima kao što je ova. Riskantno je. Na momente me obuzmu mračne misli. Odvedu mu negde daleko i muče me. Polako, sa zadovoljstvom. Dopustim li sebi da me upiju u sebe bojim se, nestaću.
Izbegavam... da pomirišem tvoj parfem. Uporno stoji na noćnom stočiću baš onako kao što si ga ostavio - kao da ćeš se vratiti. Ako ga omirišem nemir mi ne pušta dušu. Kida je na komade. Lagano, što sitnije.
Ne usuđujem se da dotaknem tvoje stvari. Ne želim da ih sklonim.
Kao da čitav svet govori vratićeš se.
Ne dozvoljavam nikome da priča o tebi. Oni govore kao da te nema. A tu si. I dalje te osećam. Nisi ti nigde otišao.
A kada odem na tvoj grob, pomute mi se oči. Osetim so na usnama. I ne verujem da plačem. Obećao si da me nikada nećeš rasplakati. Zašto si pogazio to?
