Some kind of Neverland

I tako... zažmuriš, i zakuneš se da si u mraku viđao zvezdu, i da je baš juče brbljala i bila dosadna...

A sad samo tišina, glasna i gorka. I opet ne valja. Nikad neće. 

Pa sledeći put kad budeš hteo da se igraš, to moraš drugačije. Moraš poštovati pravila. Bez toga, igra ne važi. Izgleda k'o da je nije ni bilo... Samo prazna tela, bez misli i osećanja, bez budućnosti, prošlost ne postoji. Sadašnjost, prazna, vaše vreme ne postoji. Postoji samo mučnina od vina i piva, i tup bol u glavi. I pitanje, gde smo?

Gorko saznanje: - Nigde. Nikad nigde nismo ni bili, ni krenuli, mi se čak nismo ni poznavali...

                          - Hahahha... Ne seri, znamo se oduvek!

                          - Ne, ne znamo se. Samo smo se lagali.

M. V.

 M.P.

M.V.

Ja sam neko prošli a opet po malo budući. Ja sam neko poznat, a opet totalno drugačiji.

Ja sam neko ko je umeo najviše da se smeje. I zasmejava.

Ja sam neko ko je najiskrenije plakao. I radovao se. 

Ko Sam Ja?

Hrabra, jaka, pozitivna, šarena, uporna, tvrdoglava, realna, iskrena, romantična, vesela, nasmejana, pametna, nespretna, osećajna, naivna, povređena, izneverena, uplašena, izgubljena, prazna, tužna, teška, komplikovana, bleda.  

Ko Sam Ja?

Neki me znaju po mojim rupicama smejalicama. Utešnim rečima. Ohrabrujućim komentarima. Patetičnim tekstovima.

Bila, otišla, došla, pobegla, vratila se, izgubila se, pronašla se. 

Ko Sam Ja?

Kada bih samo mogla da kažem njegova bilo bi dovoljno. Ali ja sam ničija. I svoja. I nije mi dovoljno. 

Ko Sam Ja? 

Ja sam Milica. I nadam se da ćemo se upoznati. A možda se već i znamo.